| |
O NAMA
Cilj i zadatak crkvenoskolske opstine "Sveta Trojica"
u Montrealu je da odrzava i unapredjuje crkvu, skolu i sve ustanove
koje koriste pravoslavlju i srpstvu, kao i da radi na tome da
njeni clanovi budu okupljeni u nacionalnoj zajednici, da zive
u medjusobnoj slozi i bratskoj ljubavi, u duhu svetosavske pravoslavne
crkve pomazuci se uzajamno u humanitarno-socijalnom pogledu preko
svojih ustanova." (Iz Pravila CSO Svete Trojice, 1954. g.)
Istorija Srpske zajednice u Montrealu
Racuna se da su se prvi Srbi u Montrealu pojavili od 1912. do
1916. godine. Tada je u Montrealu bilo izmedju 10 i 50 Srba. Po
kazivanju naseg veterana, koji se odselio u Vindzora, Paje Popova,
prvi Srbi u Montrealu su bili Ziva Bajin, Sava Valickov i Pera
Markov.Medju Srbima, koji su dosli u drugom periodu naseljavanja
oko 1927. godine, zna se da su Steva Kovacevic i Djordje Petrovic
drzali pansione u kojima su ziveli i hranili se nasi doseljenici.
Tada je montrealska kolonija brojala oko stotinu clanova. Vec
1929. godine bilo je oko 400 do 500 Srba u Montrealu. Tada je
otvorena i prva Jugoslovenska dopisna kancelarija u ulici - McKey.
Postojala je i Srpska kafana na uglu ulica St. Lautent i Vitro.
Brat Marko Boduljak je imao bakalnicu u ulici Sent Ivinit. Srbi
iz Rumunije su drzali bakalnice u ulici Prince Albert. Zna se
da su Ceda Erdeljan i Boza Mijovic imali farme u okolini Montreala.
Hotel Ritz-Carlton, u ulici Sherbrooke, onako kao je izgledao
1936. |
Sudeci po imenima a i po kazivanju starosedelaca, nasi prvi Srbi,
kao braca Popov, Bajin, Velickov, Markov, Acimov, Janosev, Jovanov,
Lazarev, Petrov i dr., bili su uglavnom iz Banata a bilo je dosta
i Licana. Svi ti prvi montrealski Srbi, kao na primer: Bajin,
Lukin, Krstin ili Ardjan, Erdeljan, Girozan, Ruma, Vistinar, Mikalacki,
Savic, Babic, Grujic, Pejic, Djermanovic, Miolic, Jocic, Lalic,
Lupsic, Sarcevic itd., su svojim primerom, radom ponasanjem udarili
kamen-temeljac srpskom pravoslavnom duhu u ovom gradu.
Osnivanju parohije i crkvenoskolske opstine u Montrealu predhodilo
je niz dogadjaja kao sto su okupljanja i sastanci Srba kako bi
zajedno docekali Bozic i Srpsku Novu godinu. Zajednicko nastojanje
da se svi Srbi iz Montreala okupe oko svoje Crkve, doprinele su
vec postojece nacionalne organizacije (Srpska narodna odbrana
i Srpska bratska pomoc).
Prelistavajuci letopis crkvenoskolske opstine Svete Trojice u
Montrealu mogu se zapaziti tri karakteristicna razdoblja u radu
i napredovanju u toku proteklih pet decenija. Od osnivanja 1954.
godine do 1960. godine, od 1960. godine do 1976. godine i od 1976.
godine do danas.
Od prve inicijative i nastojanja trebalo je da prodje cetiri godine
da se osnuje Srpska Pravoslavna crkvenoskolska opstina Svete Trojice
u Montrealu. Osnivanju parohije i crkvenoskolske opstine u Montrealu
predhodilo je niz dogadjaja kao sto su okupljanja i sastanci Srba
kako bi zajedno docekali Bozic i Srpsku Novu godinu. Zajednicko
nastojanje da se svi Srbi iz Montreala okupe oko svoje Crkve,
doprinele su vec postojece nacionalne organizacije (Srpska narodna
odbrana i Srpska bratska pomoc).
Bulever
St.Laurent 1937
|
Prva bogosluzenja su se odrzavala u drugim bratskim pravoslavnim
i nepravoslavnim crkvama, kao i u obicnim dvoranama (salama).
Godine 1950. grupa Srba, na celu sa bratom Jovom Djermanovicem,
odlazi kod anglikanskog biskupa sa molbom da im dozvoli mogucnost
sluzenja svetih bogosluzenja u jednoj od crkava pod njegovom jurizdikcijom.
Ovaj prvi pokusaj montrealskih Srba da otpocnu sa organizovanim
crkvenim radom je nazalost propao, pa su ovdasnji Srbi morali
da cekaju vise godina, do 9. decembra 1954. godine, kada je crkvenoskolska
opstina u Montrealu konacno osnovana.
Godina 1960. je zaista znacajna u zivotu i radu ove CSO-e. "Dolazak
prote Dimitrija Najdanovica nije obicna promena svestenika, vec
pocetak neobicno vazne prekretnice u nasem zivotu i radu, spontanog
odusevljenja i jedinomislija", kako je zapisao letopisac,
zaista je urodilo plodom - kupovinom zgrade na ulici De Bullion
- koja je preuredjena u sveti hram. Time pocinje druga plodonosnija
etapa u zivotu i radu crkvenoskolske opstine Svete Trojice u Montrealu.
Osecaj svojine, slobode, i boljih i laksih mogucnosti uslovio
je i olaksao rad i drugim aktivnostima. Kolo Srpskih sestara koje
je osnovano mnogo ranije, jos 1930. godine, cija je prva predsednica
sestra Katica Popov, nastavilo je sada aktivnije svoj rad. Hor
koji je svojom pesmom uvelisavao nedeljna bogosluzenj takodje
se dobro ustimao pod dirigentskom palicom horovodje Branke Dojcinovic
i izuzetno velikim zauzimanjem mladog bracnog para Olge i Stevana
- Bate Popov. Zatim, jedno kratko vreme je postojala sahovska
sekcija, cak i pozorisna grupa . Osnovana je i biblioteka "Stevan
Jorgovic" uz izdasnu pomoc u knjigama i novcu njegovih roditelja
Milutina i Julije Jorgovoc. Sa radom pocinje i Nedeljna crkvena
skola, neguje se i folklor". Prelistavajuci dalje letopis
vidimo da sa zavrsnim radovima ikonostasa koji radi Vladimir Barac
i ikonama koje slika akademski slikar i vajar Josif Majzner, hram
Svete Trojice na 4259 De Bullion-u dobija zavrsnu formu i izgled
pravoslavnog hrama uredjen za osvecenje, koje je blagoizvoleo
da obavi blazenopocivsi Episkop americki i kanadski Stefan Lastavica,
6. septembra 1964. godine uz sasluzenje veceg broja svestenika
i mesnog paroha protojereja Dr. Dimitrija Najdanovica.
Godinu 1976-tu letopisac naziva "srecnu godinu", jer
kao sto je dolazak protojereja Dr. Dimitrija Najdanovica za paroha
montrealskog ucinio prekretnicu u usmerenju i stabilizaciji ove
CSO-e, tako je i prihvatanje Dr. Dragutina - Drage Papica za predsednika
Gradjevinskog odbora i vec tada cetvorogodisnje (od 1972.g.) predsednikovanje
Upravnim odborima CSO-e Svete Trojice, Dr. Dimitrija Pivnickog,
ucinilo da se iz "skromnih okvira" odlucnije krene za
ovim sto ce postati ponosom ove parohije i kolonije - kupovinom
1976. godine aglikanske crkve, koja je sagradjena 1900. godine
po projektu cuvenog kanadskog arhitekte Edvarda Maksvela (Ednjard
Maxnjell) u Vestmauntu sa parohijskom kucom, u drevnom i zavidnom
kvartu montrealskog ostrva, u cemu se takodje svesrdno zalozila
ne zaleci truda i supruga Dr. Drage, Jelena Papic.
Ulica
Berri kasnih 1940 tih: danas, Latinski kvart. Onda je to bio
kraj gde je zivela radnicka
frankofonska klasa, isto kao sto danas zive na dalekom istoku
Montreal-a. |
Do kojih je granica zauzimanost i pozrtvovanost, pored licne
finansijske pomoci, Dr. Drage Papica isla neka ilistruje ova mala
anegdota. Uoci osvecenja hrama, na koje je dosao tadasnji Episkop
americko-kanadski Dr. Sava (Vukovic), zatekao je Dr. Papica kako
opsiva jedan tepih da bi to sto lepse sutradan na osvecenju hrama
izgledalo. Videvsi to Vladika mu rec: Gospodine Doktore, znao
sam da sa uspehom krpite stomake a sada vidim i tepihe".
Velicanstveni dogadjaj tronosanja svetog hrama obavljen je na
svetog ap. i jevandjelistu Luku, 31. oktobra 1976. godine. Vec
iduce 1977. godine, Uprava CSO-e je mogla sa velikom radoscu i
zadovoljstvom da priredi i proslavu spaljivanja morgica, jer je
i poslednji santim duga bio isplacen za crkvu i da se pocne sakupljanje
i planiranje za dalje poboljsanje i uredjenje hrama i imovine.
Citajuci letopis ove crkvenoskolske opstine jedno misljene, po
pitanju gradacije zasluzan i najzasluzniji, zasluzuje posebnu
paznju. Evo sta se tu kaze: "Zanimljiv je podatak i cinjenica
koji ovu nasu kucu cini jos vise zajednickom. Ona nije plod nekoliko
bogatih pojedinaca, vec delo mnogobrojnih siromaha, koji su na
svaki dani dolar unosili beskrajno mnogo svoje ljubavi i toplih
zelja jer bez zajednickog zalaganja i nesebicnog rada ovo nase
zajednicko delo ne bi se dalo ni zamisliti".
(Odlomci iz Letopisa CSO Svete Trojice)
|
|
